лежить… Та отак собі ј давај розмовльати… Чіпка більше слухав, — иноді ј засне, слухајучи бабинојі мови, шчо јак струмень тихо журчала… А иноді ј сам розшчебечетьсьа… Уже ј ніч настала: засвістили зорі, замиготіли, заискрили… Задививсьа Чіпка на небо.
— Шчо то, бабусьу? указује на зорі.
— То? — Зорі.
— Шчо ж то за зорі?
— То — јанголи дивльатьсьа! У кожного је свіј јанголь: то то він і пильнује за душеју, стереже јіјі, шчо б, бува, шчо лихе не спіткало. Ото ж — јак зірочка покотитьсьа, — то душа переставитьсьа… Душа переставитьсьа, — ј зірочка покотитьсьа, — счезне…
— І моја там, бабусьу, је зірочка? ј ваша? ј мамина?
— І твоја је, ј моја, ј мамина.
— А де ж моја, бабусьу? пита Чіпка, положивши голову на бабини ноги, ј не спускајучи очеј з цілого роју зірок, шчо, здавалосьа, ворушилисьа на темно-синьому небі.
— Бог јого знаје, сину! Чоловікові туди не досьагнути… То боже діло, то він і знаје…
— А ј бог там?…
— Там, сину…
— А шчо то за бог, бабусьу?
— Бог?… Бог — батько. Він усе держить на світі: усьаку комашину, усьаку скотину ј усьаку льудину… Він за всім ходить, до всього додивльајетьсьа, од злого береже… Ото, јак побачить, шчо сатана вмішајетьсьа в јого свьате діло, — почне світом каламутити, то ј шле свьатого Іліју на вогньаніј колісниці вбити сатану… Ото јак Іліја котить, то грім гремить; а јак стрильне вогньаноју стрілоју — то блискавка заблишче… Отакиј то бог! Він страшниј за дльа злого, а дльа доброго — ј він добриј. Бог — батько… на світі нас держить, і хлібом годује…
Загадајетьсьа Чіпка. І встаје перед јого очима розгні-
