пјаних льудорізів валить у хату… Шушукајутьсьа, тихо перемовльајутьсьа, поки підуть на всьу ніч… Вертајутьсьа вже перед-світом, — та јак гробовики, ховајутьсьа по горишчах, по погребах… переховујуть чуже, награблене добро… Це все, шчо на мені, — все грабоване! Ти думајеш: не давить воно мене? Мов хто рукоју за горло душить, випіраје дух з мене… Ти не дивись, шчо ја весела ј жартовлива… То веселить мене лиха моја година!… Шче день — сьак-так переможеш… А в ночі — льажеш спати, то ј привиджујетьсьа тобі: буцім лізе хто, кричить: „оддај міј платок!…“ та ј потьагне за волосьсьа… „Оддај моје намисто!…“ та ј хапаје холодними, јак лід, руками за шију… Ти думајеш, легко воно мені носити јого — оце рамја?… легко?!…
Та јак ухопить зо зла руками шовкову спідницьу, — так і рознизала од подолу аж до самого стану…
— Гальу! Гальу!… скрикнув Чіпка, хватајучи јіјі за руки. — Не роби цього!
— Геть! пусти!… пусти!!
Очі в нејі, јак вугільльа, запалали… аж затремтіла всьа.
— Ти знајеш — може, та, шчо цьу спідницьу носила, лежить тепер під землеју — тліје, тільки кров јіјі, марне розлита, встаје… А ја… ја доношују це рамја… мучусьа… беру гріх на себе… за ві-шчо?… За те, шчо ја — розбишацька дочка?… Крашче б ја гола, јак мати народила, по польу носиласьа; јак навіжена, ганьала по степах широких, — ніж мені в ціј тьурмі мучитисьа, в цьому пеклі скліти!… У-у, прокльаті!…
Та — хіп! за добре намисто. Намисто пороснуло з шијі до долу.
— Схаменись бо, Гальу! Тебе ж за це битимуть…
— Хај крашче вбјуть, ніж чужим добром задушать!…
І знову сіла вона під вікном, підперла голову ру-
