журбу льудеј сповиваје, тьажкоју тугоју в душу залазить, сном укриваје… Оце дівчина співаје-співаје својіх льубих пісень; а там — дивись: обірвавсьа голос… слабшаје… тихшаје… поки ј сама не счујетьсьа — коли ј јак задубіје голка в недошитіј мережці… Схилила над неју дівчина важку голову; заколиваласьа… дрімаје.
— Шчо це ти, Марусьу? вже ј спиш? пита јіјі мати. — Отто дівка…
Дочка кинетьсьа; роскриваје очі; мершчіј за роботу беретьсьа. Чи пројшла рьад мережки, чи не пројшла, — гльане: мати ј собі захиталасьа на гребені… Веретено падаје з рук і, вдарившись об земльу, розбуджује…
— Пху! шчо це воно справді так сон нальагаје?… промовльаје здивована мати.
— А з мене, небіјсь, сміјалисьа! — виправльајетьсьа дочка.
— Сміјаласьа ж… та, бач, і сама задрімала.
— Та воно шчось і в мене робота з рук валитьсьа, — уверне батько. — Будемо, мабуть, вечерьати, та льагатимемо спати.
Це так дома, в себе в господі. А не дај же то, боже, в дорозі. Холод тебе наскрізь пројмаје; дрібниј дошч до самого голого тіла добирајетьсьа; тре та мне тебе всього, наче трьастьа… Сумно, темно, спати хочетьсьа, та холодно, мокро аж кістки ломить, а тут шче ј шльах кальниј — коні ледве-ледве сунуть.
Такиј і цілиј день був перед тіјеју нічьчју. Прокинувсьа ранок та, не поздоровавшись з світом јасного сонцьа, закутавсьа в сивиј туман, повивсьа густоју, јак драглі, пароју ј повис над чорноју землеју. Незабаром і день настав — хмуриј, не веселиј; а там — і ніч нальагла. Льуде, мов тіні, снували в тому тумані, не бачили одно одного на пјать ступнів; голос не сьагав далеко, јак під јасну годину, а тут же, в тіј парі, ј зникав… Важко, сумно, журливо.
А Чіпка, на перекір світові ј льудім, јакијсь веселиј,
