— А справді — холодно… От-би погрітьсьа! знову за своје Матньа.
— Гріјсьа — в тіснојі баби!
— Цур јіј!… Јак би горілка… То ј баби не треба!
— А мені јак-би дівчина, — каже Лушньа.
— То ј ја б до тебе пристав у пријми, — шуткује Пацьук.
— А, знајете, шчо, братцьа? — не слухајучи јіх розмови, каже Чіпка. — Јак тільки розвјажемось з цим ділом, — у першу ж ніч голову обшахрати… Та не так јак пана… а он-јак! Хај знаје погань, шчо він не хто небудь, а наш брат Савка — тільки шчо наздирав з бідноти, дукачем став… Тепер, бач, у пани лізе, кирпу гне…
— Добре! јіј-богу, добре! проводьать усі в один голос. — Јак липку, облупимо… та ј писарьа заврьад…
— А то — дивись пак: хотів мене вјазати! — Ја тебе, кажу, сучого сина, јак звјажу, то ј до віку не розвјажешсьа!
— Та ну-бо… так і сказав?
— Јіј-богу! А за шчо ж він мене вјазати сікајетьсьа? Ти спершу докажи, шчо ја там був, а тоді вже — ј на верьовку. Страхав тьурмоју… Побачимо — кажу — хто там першиј буде: чи безневинниј бідак, чи богатирь, шчо сирітське добро зајідаје?…
— Шчо ж він? питаје Лушньа.
— Мовчить, пуздрата собака, — мов не до јого річ…
— Ну, а роскажи нам, — обізвавсьа Пацьук: јак ти впоравсьа з сторожем… то — те ж чоловік ручиј.
Чіпка став широко росказувати, јак він поліз у коморьу, јак наткнувсьа на сторожа, јак борьукавсьа під комороју, поки тој не захарчав…
— То ти таки добре јого помньав?… пита Лушньа.
— Та знатиме, шчо в добрих руках побував… Јак насів, то тільки стогне, — вже ј не кричить, јак спершу, а тільки стогне…
— От, і пропав чоловік! каже Пацьук.
