На дворі весна вповні. Куди не гльань — скрізь розвернулосьа, роспустилосьа, зацвіло пишним цвітом. — Јасне сонце, тепле ј пријазне, шче не вспіло наложити пальучих слідів на земльу: јак на великдень дівчина, красујетьсьа вона в својім роскішнім убраньні… Поле — шчо безкраје море — скільки згльанеш — розіслало зелениј килим, аж сміјетьсьа у вочіх. Над ним синім шатром розіпјалось небо — ні пльамочки, ні хмарочки, чисте, прозоре — погльад так і тоне… З неба, јак ростоплене золото, льјетьсьа на земльу блискучиј світ сонцьа; на ланах граје соньашна хвильа; під хвилеју спіје хліборобська дольа… Бујаје вона в гору; зеленіје, јак рута… Легенькиј вітрець подихаје з теплого крају; перебігаје з нивки на нивку; живить, освіжаје кожну билинку… І ведуть вони між собоју тиху-тајемну розмову: чутно тільки шелест жита, травиці… А з-гори лине жајворонкова пісньа: доноситьсьа голос, јак срібниј дзвіночок, — тремтить, переливајетьсьа, застигаје в повітрі… Пере-
